Тешке 1996. године ( а која није била тешка? ), новостечени пријатељ мојега друштва, љубитељ уметности а по струци медицински брат илити сестра –како се коме свиди – Раде Агбаба, предложи да сви, колико нас има, посетимо Хиландар у својству ликовних стваралаца; да тамо, колико год будемо били, сликамо, направимо гдегод изложбу и од продатих слика помогнемо српску царску лавру. Прихватисмо свесрдно овај племенити предлог и кренусмо у његову реализацију. Пред нама је било писмо монаха хиландарских у коме се тражи да уметници који на хиландар дођу испоштују тамошнња правила живљења и понашања. Ка прво сви треба да су крштени у православној вери, да су венчани у цркви и да се придржавају свих канона и послушања која и пред монасима стоје. То смо испоштовали а како је све даље текло за дугу је причу, која ће овде, уз моје кроки забелешке и фотографије Илије Рамича, бити испричана. На пут је требало да крене Рада Фрајлико, новинар из Суботице, поменути И. Рамич, и сликари; Душан Тодоровић, Дујац , Георги Јосифов, Бранислав Марковић, Владимир Бурсаћ, Радивој Драгин, Милан Милић Јагодински и, наравно, вођа пута, Раде Агбаба.
ПРВИ ДОГОВОР ЈЕ ЗАВРШЕН ТАКО ШТО ЈЕ УСТАНОВЉЕНО ДА НА ХИЛАНДАР НЕ МОГУ ДА ИДУ ДВОЈИЦА ОД УМЕТНИКА. ГЕОРГИ ЈОСИФОВ (леви у гро плану), ЈЕР НИЈЕ КРШТЕН И ДУШАН ТОДОРОВИЋ (десни у гро плану), ЈЕР ЖИВИ У ВАНБРАЧНОЈ ВЕЗИ. ДУЈАЦ ЈЕ ЧАК ПРИМЕТИО: КАКВЕ ТО ВЕЗЕ ИМА ШТО ЈА ЖИВИМ У ВАНБРАЧНОЈ ВЕЗИ? НЕ МОРАМО ТО ДА ПРИЈАВИМО
( управо га је та изјава дисквалификовала )
ОСТАЛИ СУ ОНИ КОЈИ ИДУ: МИЛАН МИЛИЋ ЈАГОДИНСКИ, БРАНИСЛАВ МАРКОВИЋ, РАДИВОЈ ДРАГИН, ЂОРЂЕ КОЛАРОВИЋ, И ВЛАДИМИР БУРСАЋ. (Нису усликани РАДА ФРАЈЛИКО, ИЛИЈА РАМИЧ И РАДЕ АГБАБА), дакле, СВЕГА ОСМОРИЦА
ГРЧКА. ЛУКА УРОПОЛИС. ХИЛАНДАР ЈЕ ТАМО НЕГДЕ ПРЕКО СЛАНЕ ВОДЕ
ЛИЦЕ ЗА ВЕЗУ СА МИРСКИМ СВЕТОМ, МОНАХ ВАСИЛИЈЕ 
ЈЕДАН ОД РУСКИХ СКИТОВА, ГДЕ МОНАСИ ДРУГУЈУ СА ЗМИЈАМА ОД 4 КОРАКА (ПОСЛЕ УЈЕДА ОСТАЈЕ ВАМ ЈОШ САМО 4 КОРАКА )
ЈОВАНИЦА, ГРЦИ КАЖУ ИВАНИЦА, ПРВО ПРИСТУПНО МЕСТО, КОЈЕ ДРЖИ МОНАХ ПАНТЕЛЕЈМОН, НЕМАЦ, КОЈИ ЈЕ ПРЕШАО У ПРАВОСЛАВЉЕ. КАД САМ ГА ПРИУПИТАО, УДИВЉЕН АРХИТЕКТУРОМ И РЕДОМ КОЈИ ДРЖИ, ЗАШТО ТО НЕ ОГЛАСИ ВИШЕ, ДА ТУРИСТИ ПОСЕТЕ ТУ ЛЕПОТУ, ОДГОВОРИО ЈЕ: ЈЕС, НИСАМ ЛУД ПА ДА НАГРНЕ ЦЕЛА СРБИЈА И ДА МЕ УЗНЕМИРАВА
( Немац остаје Немац. Духом; дакле, никад није прихватио православље )
НА ИВИЦИ МАСЛИЊАКА ХИЛАНДАРСКОГ, А ПРЕД ВРАТНИЦАМА, ТЈ. ДВЕРИМА ХИЛАНДАРА, УПОДОБЉЕНО ЈЕ И ОДМОРИШТЕ СА ТЕЛЕФОНСКОМ ГОВОРНИЦОМ.
„ПОРТАР, КОЈИ СТОЈИ НА ВРАТИМА ПОРЕД ВЕЛИКОГ ДРВЕНОГ ТОПУЗА, КОЈИ ЗНАЧИ НЕЗАВИСНОСТ МАНАСТИРА, НЕ ДОЗВОЉАВА ДА НЕКО ГЛАДАН ПРОЂЕ.."
“(Из књиге арх: Жарка М. Татића,“Трагом велике прошлости“, Бгд. 1929. )
КАД СЕ ВРАТНИЦЕ ХИЛАНДАРСКЕ ЗАТВОРЕ, НИКО, КО ЈЕ ОКАСНИО, НЕ МОЖЕ УЋИ ДО ПРВИХ ЈУТАРЊИХ САТИ
ПЕШКЕ У ПОСЕТУ БРАЋИ МОНАСИМА ИЗ ГРЧКОГ МАНАСТИРА ЕСФИГМЕН. ЛАКА ШЕТЊА ОД НЕПУНА ДВА КИЛОМЕТРА.. ТУ БОРАВИ РЕД НАДАЛЕКО ПОЗНАТИХ ЗИЛОТА, ОРТОДОКСНИХ ПРАВОСЛАВАЦА. НА ФАСАДИ ЊИХОВОГ МАНАСТИРА, ГЛЕДАНО С МОРА, СТОЈИ ОГРОМАН НАТПИС : ОРТОДОКСИЈА ИТАНАТОС, ТЈ. ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ. ДОК ЈЕ МОЈ ВОЂА ПУТА РАЗГОВАРАО СА ЈЕДНИМ ЊИХОВИМ МОНАХОМ, ЧЕСТО САМ ЧУО ПОМИЊАНУ РЕЧ РАРА. ТОЛИКО МИ ЈЕ ТО БИЛО ЧУДНО, ДА САМ, КАД СМО КРЕНУЛИ НАЗАД У ХИЛАНДАР, ПИТАО АГБАБУ ШТА ЗНАЧИ ТА ЧУДНА РЕЧ. ОБЈАСНИО МИ ЈЕ ДА СУ ОНИ У РАЗГОВОРУ ЧЕСТО СПОМИЊАЛИ ПАПУ, А ПОШТО ЗИЛОТИ НЕ МОГУДА ГА СМИСЛЕ, ОНИ ГА И У ЖИВОМ РАЗГОВОРУ ВИДЕ И ПОДВОДЕ ПОД ЋИРИЛИЦУ, ДАКЛЕ И ЋИРИЛСКИ ИЗГОВАРАЈУ.
КРСТ ЦАРА ДУШАНА НА ПУТУ ЗА ЕСФИГМЕН
„НЕМА КО НИЈЕ СОПСТВЕНУ ИНТИМУ СУЗОМ ПЛАВИО У ОНОМ ЧАСУ КАДА СИ ПРЕД ЊИМ СВОЈ ЛИК ОБЈАВИО. БЛАГОСТИ МОНАХА ТВОЈИХ КЛАЊАМО СЕ КАО ЗНАМЕНУ, СТАРИНУ ТИ ОЧИТАЈЕМО У СВАКОМ БОЖИЈЕМ КАМЕНУ...“
МОНАХ КИРИЛО У ЖИВОМ РАЗГОВОРУ СА РАДЕТОМ АГБАБОМ, О ТОМЕ КАКО ЈЕ ЗАМОНАШЕН И ДА ГА ЈЕ ЗА МОНАХА ОПРЕДЕЛИО МОНАХ КАЛИСТ
После неких тужних сцена, као да сам слутио знак казне Божије у виду пожара, записао сам и ово: ХИЛАНДАРАЦА ЋЕ БИТИ И ОВАКВИХ И ОНАКВИХ И НЕСТАЋЕ У ВРЕМЕНУ. ХИЛАНДАРА ЗА ВЕКОВЕ, ЈЕР СУ ТАМО НАШИ ПРЕЂИ И СА ЊИМА МИ У ЊЕМУ.
СА БРОДА У ПОВРАТКУ ОВОМ КРОКИ ЗАБЕЛЕШКОМ САМ ПОЗДРАВИО МАНАСТИР СВЕТОГ ВАСИЛИЈА, КОЈИ ЈЕ СТАРИЈИ ОД ХИЛАДАРА, АЛИ ЈЕ ТЕМЕЉНО ОПЉАЧКАН.
КОД ГРЧКОГ МАНАСТИРА Есфигмен, ЧЕКАЛИ СМО БРОД ЗА ПОВРАТАК
НА БРОДУ ЗА ПОВРАТАК ЈЕ УСАХЛА СВАКА РАДОЗНАЛОСТ. ЋУТАЛО СЕ А И ДРЕМАЛО. ИПАК, ЗАБЕЛЕЖИО САМ ПРИСУСТВО ЈЕДНОГ МОНАХА, КОЈИ НИЈЕ ОДОЛЕО, НО ЈЕ УСТАО И ДОШАО ДО МЕНЕ ДА ВИДИ ШТА РАДИМ. ОНДА СЕ ОД СВЕГ СРЦА НАСМЕЈАО, ЗДРАВО, ЖИВО, КАО ШТО БИ УРАДИО СВАКИ СТВОР НА ОВОМ ШАРУ ЗЕМНОМ
Живописао и рукописао милан милић јагодински,
новембра 1996. лета Господњег
