Preturajući ovog leta po elektronskom sokoćalu, kojega sam već postao sastavni deo, naletim na podatak o Slem poeziji a potom i na poziv DKV ( Društva književnika Vojvodine ) svakom koji hoće i može da se prijavi na 5. po redu Slem takmičenje, koje se održava u okviru Međunarodnog književnog festivala u zemlji Srbiji. O Slem poeziji do tog časa niti sam čuo, niti šta znao, pa je ovo bila prilika da se pobliže obavestim. Najpreciznije tu pesničku disciplinu opisuje jedna beogradska slemerka, Minja Bogavac, koja suvereno vlada tim jezikom i scenom.Taj njen tekst, koji delimično prikazujem, neka je vrsta polemike sa onima koji imaju drugačije mišljenje o Slem poeziji na osnovu uvida u rezultate prošlogodišnjeg takmičenja.
OVAKO SE GLASALO
„Tekst koji sledi posvećujem svim srpskim slemerima i svim poljoprivrednicima koji se pale na poeziju..“, kaže Minja i nastavlja:. „Važno je“, primetila je Divna Bijelić na Metafori, „Da se stvari nazovu pravim imenima.“ ... Uz dužno poštovanje autorke i činjenice da je nastavnica i profesorka književnosti, u redovima koji slede održaću malu lekciju. Vrsta o kojoj govorimo, nikada neće ući u školske udžbenike. Možda je zato poštenije da o njoj predajem Ja. Ne primam platu za podučavanje i nema šanse da dobijem otkaz.Hajde da onda stvari, najzad definišemo. SLEM POEZIJA je najmlađi pesnički žanr, rođen u Čikagu ’85. Nastao je zahvaljujući (relativno minornom) US pesniku čije je ime Mark Šmit. Presmoren od tradicionalnih pesničkih večeri, (to je ono kad poete, pod žutim svetlom, uz čašu žutog soka, čitaju svoje žute pesme, s požutelih papira), došao je na ideju da Poeziju prezentuje kao clubbing program i takmičarsku disciplinu. Iskoristio je sportsku terminologiju (bridž, bejzbol, tenis & so on... ), pa je svom programu dao naziv SLAM POETRY CONTEST. Smislio je pravila.Poete recituju, or how 2 say: izvode svoje pesme LIVE, a publika jačinom ovacija i aplauza bira ko je pobednik. Simple as that. Da bi takmičenje bilo fer, Šmit je uveo i stručni žiri. Nešto kao sudije na bejzbol utakmici. Nagrada koju dobija šampion, u Šmitovoj verziji, bila je simbolična: gajba piva... knjiga... uostalom, instant- clubbing slava i lična, pesnička satisfakcija. Za večeri koje je uređivao, smislio je i prekrasnu devizu:
„POINTS ARE NOT THE POENT, POENT IS POETRY!“ Samo se zezao... Samo je hteo da se zabavlja... Nije ni slutio da podiže Poetsku Revoluciju! .. Jer...Pesničenja, odnosno Pesnička Takmičenja, kojima je Mark Šmit kumovao, za samo nekoliko godina su se, kao virus, raširila kroz čitav svet. Marginalizovana Poezija, našla je svoje mesto na margini kulture. Nakon što su Slam Contesti počeli da se održavaju u svim velikim gradovima širom planete, dogodilo se to da je ovakav način prezentovanja Poezije, počeo da stvara sopstvenu Poetsku estetiku. ... Da li je ovome potrebno objašnjenje?! ... Pa, izgleda da jeste. Dubina, vertikala, Parnasovska sranja, Muze, ah... te stare dobre Muze, hermetizam, „pompezni humanizam“, simboli, splin i apstrakcije, ostali su miljama daleko od sveta u kom se recituje za gajbu piva. ... Izazivam vas! Samo pokušajte!!! ... Samo pokušajte da tupite o svom (delikatnom) unutrašnjem stanju, u zadimljenom klubu gde pijana rulja dobacuje, navija i skandira... Verujte mi da ćete biti oterani sa scene, brže
nego što vam je palo na pamet da se na nju popnete. TO JE SLEM!!! Takva su pravila igre! ... A jednom određena pravila, napravila su i njen stil. Danas se termin SLEM ne odnosi samo na pesnička takmičenja .
SLEM je vrlo specifičan STIL u pisanju i izvođenju poezije. Slem je, ako tako hoćete, antipoezija.
Suština slema je lakoća. Suština slema je brzina. Suština slema je interakcija i improvizacija. Slem je rimovan. Slem je sleng. Slem je aktuelan, dnevno- politički, post-postmoderan, vulgaran, zajeban, zajebantski, ironičan, ciničan, ličan, angažovan, naložen, psovački... prepun citata, prepun digresija, prepun upadica iz publike, prepun odgovaranja na upadice... slem je uličarski i džukački... slem je drzak, slem je oštar, slem je angažovan, slem je eksplicitan, slem bi trebalo da bude zabranjen za uzrast ispod 18 godina... ali, slem je takav da ga ništa ne može zabraniti!!! Slem je necenzurisan! Slem je prokleto seksi bezobrazan. Slem je javan i najzad: slem je disciplina koja od autora, pored pesničkog, zahteva i izvesno performersko umeće. Jer, slem se ne čita i ne piše. SLEM SE IZVODI !!! ...
U tom smislu, slem je bastard. Vanbračno dete Majke Poezije i Oca Pozorišta, napravljeno u WC-u noćnog kluba, dok je gruvala najluđa muzika. ... Slem je para-poetski, para-književni, para-teatarski i para-muzički fenomen. Da li su vam ova četiri para dovoljna da ga diskreditujte?! Da li su vam ova četiti para dovoljna da ga svrstate u subkulturu?! Pa, izgleda da jesu. ... Ipak, trebalo bi da se setite nekih lekcija iz istorije, pa da prepoznate kako ideja (relativno minornog) pesnika Marka Šmita, nije donela ništa novo. Njegov koncept po kom Poezija postaje Takmičarska Disciplina, može se samo učiniti modernim. Zapravo, on je malo stariji od našeg računanja vremena. ... Počnimo pre početka i vratimo se u Antiku! Nisu li Eshil, Sofokle i Euripid svoje pesništvo shvatali kao OLIMPIJSKI SPORT?! Nije li tako rođena Drama, a iz Drame Pozorište- najkompleksnija i najsinkretničnija disciplina ljudskog duha/umetnosti ?! ... Baš zbog toga... Baš zbog te potencijalne siknkretičnosti JA SAM TOTALNO LUDA ZA SLEMOM! Slem je granična oblast, koja sublimira sva moja interesovanja. Izvođačke umetnosti, književnost... preciznije: poeziju... i muziku... još preciznije: hip- hop muziku, jer se početni koncept slem poezije, veoma malo razlikuje od početaka hip-hopa. U lokalnom kontekstu, još manje. Slem je u Srbiju došao u paketu sa hip-hop kulturom ... a kako i zašto, tema je za jedan mnogo ozbiljniji, teorijski tekst.
U svakom slučaju, vratimo ovo na lično. Za termin SLEM sam prvi put čula posle svog petog slemerskog nastupa…”
To što je Minja Bogavac tek posle petog slemerskog nastupa otkrila da je sva njena igra, izgaranje i žudnja za doživljajima svake vrste zapravo njeno svagdanje i davnašnje pripadanje duhu Slema , govori da Slem nije tikva bez korena i da ima dubokog utemeljenja u ranijim oblicima pesničkog izraza. A budući da nema takvih novaca kojima bi ovo ludilo moglo da se plati, to neomeđeno igralište, zahvaljujući baš toj činjenici, postade njezina arena dragosti i rasadnik duha procvaloga i rasprskavajućega. Dakle, po načinu i mestu govorenja poezije tu nema ničega novog, do tada još neviđenog, pa dotičnom Šmitu ne bi mogla da pripadne neka zasluga za oživljavanje ili, recimo, stvaranje Slema. On, Mark Šmit, bejaše tek jedan iz mnoštva onih koji su nešto usput, mimo svojih dnevno radnih obaveza, pisali i - bez preteranog truda da se negde ( u neku asocijaciju ) učlane - nameravali, kakogod bilo, to da obelodane i podele sa svima. U nas su izlete slične prirode izvodili Srboljub Srba Mitić, Miroslav Mika Antić, Branislav Brana Petrović, Aleksandar Aca Sekulić, moj drug i saradnik u nekim projektima Branko Andrić Andrla i... da ne nabrajam. Znali su da ustanu gde i kad se ustati nije smelo, da se nađu i prišljamče gde nisu poželjni, da se oglase gde je ćutanje zakon, da na utrinama, na vodi i u kafani govore, često se i na sto, preko stolica, popevši, neretko iz mesta - trupački, kao Srba Mitić u ranim danima svojega pevanja. Tu su bili kadri da zamrse, raspletu, zakukulje i razmumulje, otresu i raspale, koju opaku , sipljivu, trpku i razmetljivu...u svakom slučaju uhu zaskočene kafanske publike, nenaviklu reč i misao, a da, ipak, ostanu živi. Šta više, i aplauz da dobiju. Bilo je i ekscesnih situacija, kada su Branu i Acu iz kafane naglavačke izbacivali, ne zbog pijanstva, nego što su, pozivajući ga, konobara oslovljavali sa: Dođi slugo, što je on, kao uslužni radnik, i bio. Da ne ostanem do kraja nepravedan prema M. Šmitu, reći ću da se Slem primio i još više raširio svetom po principu velikih cifara, pošav iz mnogoljudne Amerike a i zahvaljujući snazi i uticaju savremenih, posebnoelektronskih, medija, tako da je brže nego ikad stigao do svih i svakoga. U ono vreme o kojemu pričam rodonačelnici takvih sloboda i te vrste kreativnosti smatrani su slobodnim strelcima, blago rečno, pa su ih čuli i slušali samo oni koji su im bili bliski i manjina onih kojima su ti pesnici, kako tako, bili dostupni. Niko drugi.
Na osnovu Minjinog tumačenja Slema i prema pisanju drugih na istu temu, skontam da je to što lično radim, pišem i živim u ravni onoga izraza koji danas Slemom imenuju, samo sam ja to zvao i smatrao poslednjim zaperkom renensansnog profila umetnika. To se kod mene najviše počelo ispoljavati od 1971. godine, delovanjem u tročlanoj grupi Atentat ( Vujica Rešin Tucić, Vicko Arpad i moje pojedinstvo ), pa preko saradnje sa Brankom Andrićem. Andrlom, na mojoj izložbi Striplinga i projekata,...do neobičnih izdanja moje knjige-objekta: Pesme klozetske i svetske...itd itd, Rečju, ja se ni za zeru nisam makao od balavandera kakav bejah u petnaestim, ako ne računam godine kskoračane, koje bi tu sliku da pokvare. Začudo, ja se u toj koži i dalje dobro osećam. ONDA LEPO PRESAVIJEM TABAK I URADIM ONO ŠTA SE NE SME. NAĐEM RAZLOG, I GORAK I SLADAK, ZA SLEM TRKU DA POŠALJEM PESME. To uradim laskajući sebi da ono što se rađalo u osami mojega ateljea nije ništa lošije od mnogočega što sam iz usta ili tekstova priznatih pesnika, bilo da pevaju ili pišu, čuo ili pročitao. A doživeo sam i to da me, u mom pokušaju da im prikažem nešto od svojega dara, otpuste sa vidnim izrazom gađenja, kao kad se govno, eho zvonjavom, strompiči u prazan poljski nužnik.. Ne treba naglašavati da nisam gajio iluzije o pozitivnom ishodu mog poteza. Međutim, ne prođe ni nedelju dana a ono - stiže obaveštenje da sam između više od trideset prijavljenih mladih ( gle, mladih ! ) učesnika ušao u dvanaest odabranih, koji će se dalje, u javnom nadmetanju, takmičiti za zvanje prvog slemera Srbije u ovoj godini. Baš sam se spremao da putujem u Višegrad ( Republika Srpska ) na tamošnje Likovno saborovanje, a potom ću na sledeće u Kumanovo ( Makedonija ). Do Slem takmičenja je ostalo nepunih 20 dana a ja, kao da nisam sam kriv za to šta me strefilo, ostadoh nekako nesnađen. Od velike želje da nazoviveličinama i ostalom establišmentu, onako iz inata, pokažem ono što mi nije dato da obelodanim i što je vazda uspevalo da bude skrajnuto, osetih se prazan, gotovo ravnodušan prema svemu. Kao da je to što mi se desilo bila upravo ona mera mojih nastojanja, čak malo prevršena, i da je činom ovakvog izbora sve samozadovoljno zgaslo, gotovo isteklo.. Išao sam ovamo i onamo po R. Srpskoj i Makedoniji, slikao, družio se, a kad legnem, prelistavao šta mi se sve ispodešavalo pre tih putovanja. I razmišljao sam: Koji mi je andrak to trebalo ? Šta tražim ja, narečeni mladi pesnik, među tom mlađarijom ? Čim se popnem na prvi stepenik i krenem da govorim, ima da me, zgranuti i jarosni, izvižde i najure dok si reko piksla., sve se pitajući: Koji je ovaj ? Šta mu bi ? Da nije ovde zalutao ? i sve u tom stilu.
GLUMAC – VODITELJ, EMIL KURCINA BI POŠTENO DA ODRADI POSAO PREDSTAVLJANJA I OPUŠTANJA, ALI JE NJEGOVIM SAGOVORNICIMA NA UMU SAMO ONA NJIHOVA STVAR I BORBA UNUTRAŠNJA.
Onda se setim razloga iz kojih su i čime insprisane nastale baš te pesme koje sam tamo poslao ( nekima sam i melodiju dao ), te se prenem i zaključim. Pa one, te pesme, baš tu količinu bunta, to zrno ironije, tu meru bolesnog i taj vazda nepomirljiv stav prema praznoslovlju i i krivotvorenjima razne vrste imaju, tako da i nema drugog mesta na kome bi mogle da budu izrečene a da se čuju, možda i prime, nego ovo i ovakvo. Neke od tih pesama se pevaju u društvu mog Stoleta ( sina mi ). .Potrudili se da to nauče, pa kad im se ćefne, izvode ih, uz piće, po kafićima i drugde. Vrnem se, što bi rekli moji Jagodinci, na lokal i krenem da obnavljam gradivo, pa, čim se vratim iz Kumanova, odem odmah u kafe Bistro, tamo gde će se to takmičenje održati, da popijem koju i osetim atmosferu poprišta. Zaključim da to nije ništa drugo do kafana kao sve druge. Već sutra, u zakazani dan, i veče ja zaskočim taj jedanesti sat, te se tu zadesim 60 minuta pre njega, ali poče u meni nešto da kuva. Više to nije ona kafana od sinoć. Muzika je znatno napanjenija, atmosferanekako „ni sebi ni svome“, uprkos opuštenosti koju emitovaše mladi, ćaskajući, dovikivajući se i kucajući čašama. Ono provlačenje kamermana između gostiju i traženje mesta za mikrofone, koji kao da baš u mene ždrakaju ,pa provlačenje kablova i biranje pozicije za postavljanje rasvete, koja kao da je samo u mene uperena i kao da prikazuje svima baš ono što bih rado da sakrijem, učiniše da se osećam nekako razgolićen i onemoćao. Da nisam sedeo, možda bih klonuo. A onda vidim: ušetali, provlače se između stolova i razmeštaju - Oni . Baš oni koji žuđaju da me gde ja neću vide i otprave u onu, već opisanu, septičku jamu. Nema šta, elita je to. Skoro da se zapitam šta će tu oni, tako vazneti, visokoumnii, ufilcani? Ali rodi mi se samilosna misao i slika: Pa i oni su ljudi sa svim nagonima, nesnalaženjima i slabostima svojim. Glumac Emil Kurcina ( indikativnog prezimena za prirodu predstojećeg događanja ), koji mi je jedini čestitao što sam se našao u ovoj trci – verovatno se i sam pitajući: kako? - krene da najavljuje učesnike. Onda sa svakim, pre nego će se autor i izvođač svojim delom oglasiti, proba da uđe u dijalog o bilo čemu drugom. To je bio poprilično zaludan posao, jer je takmičarima, što se jasno videlo, žarko stalo do toga da odmah pređu na stvar, kako im ne bi odlutala misao i scenario, po kome će se, kako tako, vladati na sceni. Dođu mi tad u sećanje one rasprave, koje sam pratio na internetu, vezane za atmosferu koja je u ovom istom prostoru vladala prošle godine. Tu je, kao prvo, bio napadnut prošlogodišnji pobednik takmičenja, Slobodan Ocokoljić, po principu: pravo u glavu, a oda i ostali učesnici. Najrevnosnija u tome bejaše Mirjana Janjatović, prof građanskog vaspitanja, kojoj se valjda prikazalo da je baš ona odabrana za sveti zadatak druge da prosvetli i pameti privede. Posebno je opljuvala nastup pobednika i njegovo narečeno ruganje slovu liturgije. Očigledno da ta i neki drugi - kojima je reč PROTIV bila zadatak a ne dobra namera – nisu hteli da vide što se lako videti i razumeti moglo, a to je, da je mladić, oponašajući liturgijsko pojanje opisao, bukvalno opevao, u svojoj pesmi određenu bezizlaznu situaciju, koristeći izvesno odgovarajuće reči za takvo stanje, kao što su:„Napolju je nevreme, izvana je nebiće, samo vetar nosi ambalažu... Nebo je bez nade, bez želje, bez sigurnosti. Kako se mogu setiti, kako ugraditi, kako voleti ?... Ispred mene su mrtvi ljudi. Oni su promrzli od virusa života, oni su kliconoše života. Obožavam neusklađene semafore. Ne odričem se sutona. Obožavam sve lutalice koje se plaše... “U jednom momentu pesnik sebe poljubi u nadlanicu, nesumnjivo aludirajući na liturgijski čin svete tajne, kome je, kao svaki očajnik, leđa okrenuo, vapijući za kakvom drugom pomoći. To što su se mnogi mladi u tom stanju duha prepoznali, te mu odali priznanje, zapitanost je nad kojom najviše mora da se zamisli baš ta vaspitačica, koja bi morala krajnje iskreno i duboko podvižnički da se posveti samokritici duha svojega, sa samo jednim pitanjem: Gde sam to , i svi moji ,pogrešila ? Kao prvo, kako to brani pravoslavne duhovne vrednosti, pristavši da hleb zarađuje kao građanski učitelj, a ne, recimo, kao veroučitelj, kad se tamo, valjda, neguju iste ljudske vrednosti kao i ovamo ? Dođe red na mene. Izađem uparađen onim maramčetom, koje uvek nosim u važnim prilikama, i onako iz glave, što je i propozicijama utanačeno, izgovorim pesmu :
MRAVOJED „Stao u red Mravojed / i dok čekao je red / u mrav ženski se zagled / dobar za ljub i za jed, Glavu izgub, jer zaljub /pa razmišlja Mravjed grub : / Ako Mravku jed, ne ljub / onda njenu ljub izgub, / a ako je ljub, ne jed, / onda strašna glad mu sled, / jer se nesrećno zagled / u mrav ženski očigled. / Mravjed red je zaustav. / Mislima se predo sav i celome svetu jav, / da od danas jede trav.“
Dobijem nekako upristojen aplauz, nalikujući poštovanju, spram mojih godina. Digoše se listići koji su na samom početku svima u publici podeljeni i kojima se - na način da se visoko digne odgovarajuća boja - glasalo. Crveni listić 5 bodova, plavi tri a zeleni dva boda. Te podignute listiće tročlana komisija prebrojava i tako se na kraju takmičenja,neposrednim i isključivo glasovima publike, dođe do pobednika . Krenuše i ostali, te se uskoro zatvori prvi krug, nakon toga drugi, eliminacioni, posle kojega će sutradan u finalno takmičenje da uđe samo njih pet. Sledeća pesma koju sam otpevao, zove se Luda kuća i obojena je žestokim opisima ludila kao svakodnevice. Tu su se posle svake strofe, a posebno posle refrena: IDIOTI, BLAGO VAMA. NEBESKO JE VAŠE CARSTVO. PODELITE TO SA NAMA, PA DA SLAVIMO DRUGARSTVO, ustalili aplauzi, a po završetku pesme u glasačkom mnoštvu preovladaše visoko uzdignuti crveni listići. Završi sei drugi krug, posle čega tročlana komisija ( članovi žirija: Branislav Živanović, Dragan Babić i Stojan Simić Krpica ) prebroja listiće i objavi da je u finale ušlo njih petoro, i to: Milena Minja Bogavac, iz Beograda, Marjan Todorović iz Niša, Dušan Duća Gardinovački, Milan Mijatović i Milan Milić Jagodinski iz Novog Sada. Šta reći? Kako objasniti procenu i raspoloženje uglavnom mlade publike prema tome da se u krug slobopdnjaka po godištu, kako im i priliči, upiše kao poželjan i interesantan im jedan ovih godina ( 66 ) koje ja nosim !? Nisam skakao, nisam pljuvao, nisam pušio a ni pijan nisam nastupao, niti kakvu avngardu isijavao. Nikakvu sličnu ili veću atrakciju nisam proizveo. Samo sam prikazao šta sam napisao i otpevao ono čemu sam melodiju dao. Možda im se to pevanje svidelo a možda sve zajedno i, čini mi se, baš ona crta moje prirode koja pesmu zavija u ironiju i podsmešljivo, gotovo ne štedeći se, traži izlaz iz čabar – svakodnevice. Vapaje slične sadržine sam prepoznao i u pesmama drugih slemera, poput Milana Mijatovića i Marjana Todorovića, na primer, pa mi ova vrsta okupljanja, uz očekivanu podršku znanog i još važniju neznanog mnoštva, koje istu potrebu iskazuje, dođe kao grupna terapija za prevazilaženje onoga što je od minulog dana ostalo..
PRVA PESMA O DILEMI JEDNOG MRAVOJEDA I O NJEGOVOJ
TRANSFORMACIJI NIJE OSTAVILA NAROČITI UTISAKLično nisam mogao da glasam, ali da sam mogao, sebi ne bih dao tu slobodu da se približim maloj osici iz Beograda, Minji Bogavac, koja isijava prkos, razvejava bunt i, stameno ukopana, deli uokolo lekcije slobode, delujući inspirativno na svakog ko je, zabezeknut, zinuo da je oslušne i primi srcu. Ne bih ni mogao da pomislim da se po dikciji i scenskom ponašanju mogu nositi sa Marjanom Todorovićem iz Niša., glumcem po profesiji, ali desilo se i to, biće baš na onaj način koji još nigde nije zaživeo, nego na događanjima ovakve vrste. Glasala je publika znana i neznana, ciljano došavša , zatečena, ona u prolazu i ona zalutala. Rečju – narod. Tu se setih fenomena narodne poslovice i toga da nisam još čuo, niti negde pročitao da je neko osporio kvalitet narodnih poslovica. A one, to svi znamo, dotiču nebrušene vrednosti i pogađaju samo središte stvari. Ko može da kaže išta protiv one: Gde laž ruča, tamo ne večera, ili: Rano leži, ne maj se, rano ustaj, ne kaj se, ili: Ko u nebo pljuje, na obraz mu pada, ili: Jezik kosti nema, ali kosti lomi...? Narod, međutim, nije apstraktna pojava, nego zbir pojedinaca, među kojima mora da se nalazi i onaj koji je smislio i izrekao takvu misao a ostao nepotpisan. Bar dva su uslova koja obezbeđuju kvalitet te misli, pretočene u narodnu poslovicu. Prvo, što nije potpisana i drugo, što je proverena u tekućem životu. To što živi dalje kao narodna poslovica, ta misao može da zahvali anonimnosti svojega tvorca, čime postaje opštenarodno dobro. Prosto rečeno, održava je i potvrđuje u životu autoritet istine a ne istina, srećom, anonimnog, autoriteta. Dakle, tragom ovog tumačenja moguće je razumeti kako i zašto uspeva da izđika, istakne se i na kraju bude nagrađena, u uslovima slem – gem kazivanja, pesma kao što je prošlogodišnja, Slobodana Ocokoljića, a pokazaće se i ova koja je usledila.To što se upravo desilo ličilo je na ono :MOGU DA OPIŠEM, ALI NE I DA RAZUMEM. Već sam objasnio kako sam ušao u celu priču, te ispade da sam do finala došao IGRAJUĆI SE I NE MAREĆI। Ipak, sa mog stanovišta gledano, to je značilo da je tu za mene ugođaj završen. Mogao sam isto veče, kad sam saznao da sam ušao u prvih pet, da se okrenem i odem kući. Nisam to uradio, ali jesam nešto drugo.Opustio sam se toliko da više nisam razmišljao o tome šta bi trebalo za sutrašnje finale da zborim i eventualno, vežbajući, popravim. 
PESMU JE, PREMA SVOJSTVIMA KOJA POSEDUJE, SETEMBRINI U „ČAROBNOM BREGU“ TOMASA MANA, OKARAKTERISAO KAOĐAVOLSKU RABOTU. NE ZNAM ŠTA BIH DODAO, SEM DA JE TO ZAISTA ČUDO, JER SVI SU I OVDE OČEKIVALI DA PEVAM
MILENA MINJA BOGAVAC NIJE NIŠTA OTPEVALA, ALI JE ZASLUŽILA SVE ČESTITKE
Računao sam: šta ima da bude već se desilo, tojest, desilo se šta nisam ni mislio da može da se desi. Za mene je priča bila završena i finalno veče sam dočekao poprilično prazan i oslobođen, što možda i nije prava reč, zbog latentne nervoze i osećaja dužnosti.. Jer, treba odgovoriti zadatku još jedared i do kraja, kad sam se već prijavio, što je rezultiralo time da sam pred mikrofon stao spuštenog garda. Osetio sam da se od mene očekije da nešto otpevam, pa sam to i uradio, ali sam pesmu ostavio nezavršenu, što nije primećeno usled velikog aplauza. Opet se digoše crveni listići, ali to me nije osokolilo, jer sam znao da dolaze bolji. Uostalom, uradio sam taman ono i toliko koliko je trebalo da se uradi. Onda sam naručio pivo ( s rozi ) i u društvu Stoleta, Vrane i fotografa Tome, proslavio osvojeno i neočekivano peto mesto. Izređaše se ostali i prosuše se još mnogi aplauzi. Marjan Todorović, gumac i poeta iz Niša, uspešno se izborio sa jednim pijancem, koji, prekidajući pesnika, uđe sa njim u dijalog tokom kazivanja pesme. Valjda je to što je pesnik kazivao imalo takvo dejstvo da se ovaj veselnik našao načisto prozvan. I Marjan je, pod uticajem medijske hajke, potkačio popove i slične grešnike, okupirane slabostima ljudskim. Nastala je, usred gluvog doba noći, živahna pauza, tokom koje istovremeno negde nekakva seoska zabit upravo ugošćuje zlehude sile mraka, dok se petli, sa kukurik - oružjem pod pazuhom, šašolje u nekom skrovitom kokošinjcu. Opet dođe red na voditelja Emila Kurcinu i on poče da čita imena takmičara, od petog prema prvom mestu, navodeći ko je i koliko glasova osvojio. Kad dođe do trećeg takmičara sa imenom Minje Bogavac, u daljoj opciji sam video još samo onog glumca iz Niša. Zato me je, kao grom iz vedra neba sa stolice podigao aplauz kojim je pozdravljano moje ime kao drugo po redu. I pokazalo se zaista da je za prvog slemera u Srbiji ove godine proglašen Marjan todorović iz Niša, a za drugog prvi do njega - moje pojedinstvo.
( Glasanje od 5. do 1. mesta ,sa istaknutim brojem glasova: 5. Milan Mijatović 363 ; 4. Dušan DućaGardinovački 380 ; 3. Minja Bogavac 450 ; 2. Milan Milić Jagodinski 530 : i 1. Marjan Todorović 611 )
Sve mi se pobrkalo.Obradovan, požurio sam da čestitam Marjanu a i izuzetnoj poetesi Minji, prigušujući duboko u sebi gorak ukus pobede. Slikali smo se za uspomenu, a ja ni u ovom času ne mogu reći da li ću se opet prijaviti za neko sledeće takmičenje. Lako je bilo prijaviti se u blaženom neznanju, kad o Slemu ništa nisam znao. Ali sad...
U Novom Sadu , septembra 2010
nenadano prvi do prvoga slemer u Srbiji koja gaji med i čemer.
milan milić jagodinski
u raspoloženju isti slikali se finalisti / Duća, Jagodinski i Marjan
ЛИЦЕ ЗА ВЕЗУ СА МИРСКИМ СВЕТОМ, МОНАХ ВАСИЛИЈЕ
